Kako smo vekovima mogli da živimo bez interneta? Jako dugo smo radili sve što radimo i danas, a, ipak, utisak je da bi sve propalo da ga nema. Kako bismo našli neku ulicu, kako bismo kupovali, a tek je pitanje kako bismo se družili. Da li je moguć život bez interneta? I još jedno pitanje – da li je moguće da se internet pokvari ili da bude uništen. Ukratko, da ga nema.
Navodno, nije moguće uništiti internet jer se ne kontroliše iz jednog centra. Mnogo je mreža koje kontrolišu razni pojedinci, kompanije i vlade. Ako bi deo mreže nekako propao, brzo bi rupu popunile druge mreže. Kada bi, ipak, neko uspeo da istovremeno sabotira sve mreže, kada bi svet ostao bez interneta, šta bi se dogodilo?
Sve bi palo pa bi se opet vratilo u normalu ili bi doživeli kolaps sličan onom koji smo toliko puta videli u postapokaliptičkim knjigama, filmovima i serijama.
Haos ili ne?
Teško je pretpostaviti. Najverovatnije bi haos trajao malo duže. Ali teško da bi sve nestalo bez interneta. To je utisak sa svim stvarima i pojavama na koje se ljudsko biće navikne. Toliko se navikne da misli kako bez toga ne može. A čim nestane odmah shvati da mu nije ni trebalo. To bi mogla biti definicija zavisnosti.
Bez interneta bi bilo teško, ali ne i nemoguće. Sigurno je da bi se svet strašno uzburkao, a potom i smirio. Posle početnog šoka moglo bi uslediti smirivanje.
Samo zamislite svet bez vesti koje stižu svake sekunde, bez zvonjave, bez uznemiravanja na sve moguće načine. Ako hoćete nešto da kupite morate ustati, umiti se, obući i izaći među ljude.
Haos bi trajao dok se institucije ne bi vratile na fabrička podešavanja (aerodromi, banke, železnice…). Ali nema sumnje da bi veliki segmenti trpeli znatne posledice. Pre svih nauka, medicina, bezbednost… Sve bi bilo nekako usporeno.
Utisak je da bi institucije pretrpele najviše, dok bi pojedinci bili oslobođeni tereta. Ne bi baš u sekundi znali kada radi bazen, već bi morali da prošetaju i zovu telefonom, ali sve prednosti koje je pojedincima internet nudio zapravo nisu iskorišćene.
Beskrajna riznica znanja ostala je u prašini, nepregledna mogućnost obrazovanja ostala je neiskorišćena. Ljudi neće da uče, oni hoće da dobiju informacije sa što manje truda i to konkretne i praktične. Na ličnom nivou nestanak interneta ne bi predstavljao ništa strašno, možda bi to bilo otrežnjujuće iskustvo. Pa onda sve ponovo.
Novi, interni, internet
Novi internet bi možda trebao ostati interna stvar institucija. Internet samo za avione, samo za određene industrijske grane, za naučnike, doktore, istraživače… Gomila specijalizovanih i zatvorenih interneta.
Ovaj javni internet bi mogao biti i obrisan. Ništa strašno se ne bi dogodilo. Eventualno bi zainteresovani građani mogli da čitaju i gledaju samo stručne stvari u pojedinim rukavcima tog postapokaliptičnog pejzaža. Kada, recimo, hoće da pročitaju recenziju neke knjige mogu da zahtevaju pristup bazi recenzija. I tamo će se u pretrazi pojaviti samo stručne, uredničkom rukom odobrene recenzije, neće dobiti hiljade linkova za kupovinu knjiga, neće im biti problem da nađu drugo mišljenje o delu, jer će samo to biti dostupno.
Otvorenost interneta pokazala se kao greška. Sloboda je opasna stvar, kako vatra i voda, ako se pogrešno koriste mogu da spale i udave. Umesto da postane velika baza znanja, internet se pretvorio u mesto za ostvarivanje najnižih strasti i glupo trošenje vremena. Sve prednosti, o kojima stalno slušamo, zapravo su mane. Tvrdi se da nam internet štedi vreme (kupovina karata, lakše pronalaženje ulica…), ali šta zapravo ljudi rade s vremenom koje su dobili zahvaljujući internetu. Pa bace ga nazad na isti taj internet, na beskrajno i beskorisno pregledanje društvenih mreža, na pornografiju, na lažne vesti i teorije zavere. Pa bolje da su prošetali do bioskopa i kupili karte uživo, a onda za par sati ponovo prošetali kako bi pogledali film.
Naravoučenije
Naravoučenije. Ako je sve poznato, ako je sve na dohvat ruke, ako sve može bez truda, ako nema niti jedne prepreke, onda sve postaje ništa. Čovek je biće kome treba tajna. Potrebni su mu zadaci i prepreke. Ako ih ne rešava, anthropos će se ulenjiti. Istraživači će postati konzumenti. Ako samo zbog toga postoji internet, možda ga i treba ugasiti.
Dragan Stojanović
