Internet je promenio mnogo toga, ali se čini da su moderne tehnologije najtemeljnije uzdrmale muziku. Ne možemo tako lako doći do filmova, knjiga, snimaka opera ili pozorišnih predstava, kao što lako možete doći do muzike. Dovoljno je da samo poželite i muzika je tu. Još ako plaćate neki servis onda stvarno imate sve što vam može pasti na pamet. A cene nisu visoke. „Spotify“ pretplata košta 5,49 evra mesečno. Ako, na drugoj strani, već imate pretplate na dva servera, a film koji hoćete da gledate se nalazi na trećem, neće ići baš tako lako. Morate se prijaviti, platiti, sačekati… Na kraju, sve to može koštati dosta novca. Ako, pak, filma nema ni na jednom servisu, onda morate traži gde se prodaje… Na kraju ima dosta filmova koje ni za novac ne možemo gledati. Naravno, ovde ne govorim o ilegalnom skidanju. Još je teži doći do knjiga, stripova, opera, predstava…
Dakle, samo je muzika svima na dlanu. Ako i ne plaćate striming servis manje-više sve možete poslušati na Youtube, besplatno.
Ta velika prednost, zapravo je problem. Muzika se podrazumeva, postaje nešto do čega vam nije mnogo ni stalo. Stalno je tu, uz vas. Samo treba staviti slušalice na ili u uši i kreće žurka. Nije važno da li ste kod kuće, na ulici, u čekaonici, busu, vozu… Tako je uništen ritual. Ne možete čitati ili gledati film tek tako. To se radi na određenom mestu, uglavnom u određeno vreme. To je ritual. I kada čitate i gledate, samo to radite, ništa drugo. Muzika je tu da vam pravi društvo ili atmosferu, skoro nikad nije glavna.
Internet nije dobar za muziku. Kakav obrt, zar ne? Dok nije bilo interneta ljubitelji muzike su ga nekako prizivali. Ploče su teške i nepraktične, kasete užasne, teško je naći to što hoćeš, sva ta premotavanja, petljanja, zaglavljivanja… Možda je CD rešenje. Jeste, ako kupuješ samo originale, a ni to nije tako jednostavno, a nije ni jeftino, kopije, s druge strane, često loše zvuče, grebu se, nisu to ploče da se brine o njima… Možda je zvuk bolji od digitalne kompresije, ali svaki nosač zvuka je bio nepraktičan. A onda smo dobili delimično rešenje – MP3 plejere. Relativno brzo smo sve pobacali, neki su ostavili ploče, valjda jer dok stoje na policama, kao i knjige, govore da je vlasnik pametan. Ili bar to vlasnici misle. Sve ostalo je nestalo. Telefoni su pretvoreni u moćne kompjutere, dok je muzika odletela u digitalne oblake.
San svih onih koji su se mučili s raznim nosačima zvuka je ostvaren. Ali, kako kaže poslovica, pazi šta želiš, možda ti se i ostvari.
Na samim počecima sve je bilo sjajno i bajno. Muzika je uvek bila s nama. Ali, što nam je bila dostupnija sve smo je neozbiljnije shvatali.
Prvo smo prestali da slušamo albume. Potom se izgubila radost čekanja. Nestali su svi rituali. Ako poželite da otvorite ploču to više ne radite vi, već to rade drugi za vas, a vi gledate video kako neko otvara novu ploču, gleda je, čita šta piše, gleda fotografije, miriše…
Muzika se podrazumeva, nešto kao brza harana, kad si gladan naručiš pljesku, staviš priloge i halapljivo jedeš, uzimaš što veće zalogaje, potom se obrišeš i baciš papir pun luka, urnebesa, pavlake i paradajza. Sve što je ispalo i prljave salvete idu u đubre.
Isto je i s muzikom. Kad ti se sluša ti protrčiš po listama, album slušaš vrlo brzo, od par sekundi od svake pesme. Ako ti se ne sluša, samo ugasiš i ideš dalje.
Hoću reći da radost traje kratko. Ne pričaš o pljeskavici koju si pojeo pre mesec dana.
A za sve to je kriv internet.
Ovo nije nostalgična priča. Kao nekad je bilo ovako, a sad je onako. Ne kažem ni da je muzika nekim tamo generacijama značila više nego što danas znači mladim ljudima. Moć muzike je ostala. Tačnije, ljudi uspevaju da pronađu put do muzike pa ih ona nagradi.
Problem je što je internet u konstantnom sukobu s muzikom, kao ni s jednom drugom umetnošću. Kao da ne prijaju jedno drugom. I taj sukob se ne smiruje. Problem koji preti da potopi muziku je veštačka inteligencija (AI). Sve je više pesama koje je napravila AI, a zapravo je to muzika koju su uradili ljudi, a onda je mašina preuzela i od svega što ima bazu napravila nešto „novo“. Muzičari ostaju bez posla. Smanjuju im se prihodi.
Jedini koji uživaju u prinudnom braku muzike i interneta su producentske kompanije. Ali one nisu relevantne za nas, jer njih muzika zapravo ni ne zanima.
Znaćemo da internet nije pobedio sve dok nekim ljudima muzika znači toliko da su spremni da rade lude stvari zbog nje. Ljubitelji Tejlor Svift su toliko skakali na jednom koncertu da su izazvali manji zemljotres. Fanovi benda Grateful Dead, poznatiji kao Deadheads, su pratili bend i po nekoliko godina na njihovim beskrajnim turnejama. Drugim rečima slušali su bukvalno sve koncerte na jednoj turneji.
Kad više ne bude zemljotresa i Deadheadsa znaćemo da su internet i industrija odneli konačnu pobedu. Do tada možemo probati da slušamo muziku van pravila koje nameće prinudni brak…
Dragan Stojanović
