Socijalne mreže zvanično nisu mediji, mada igraju ulogu medija. Socijalne mreže nisu mediji po zakonu, niti imaju formu medija, pre svega nema urednika koji će određivati teme i vraćati loše tekstove, audio i video uradke. Dakle, socijalne mreže nisu mediji. Ipak, sve veći broj ljudi kaže da se informiše isključivo preko socijalnih mreža, da ga tradicionalni mediji ne zanimaju, čak ni u internet formi. Pitanje je koje su sličnosti, a koje razlike između mreža i medija. Da li mreže mogu zameniti medije? Koje bi to posledice moglo imati na sve nas? Da li tradicionalni mediji pokazuju otpor koji se od njih nije očekivao?
Socijalne mreže su mnogo brže i dolaze do većeg broja ljudi. Navike ljudi su promenjene, vesti se čitaju na mobilnim telefonima, sve je promenjeno. Forma ne bi trebala da utiče na sadržaj. Bar je tako bilo neko vreme. A onda su se vesti pretvorile u poluproverene i lažne vesti. Svi su zatrpani pogrešnim informacijama. Međutim, ne može se nazad. Ljudi su se prvo odrekli štampe i radijskog programa. Kao jedina konkurencija ostala je tradicionalna televizija, ali i ona polako gubi bitku.
Ljudi se informišu iz tri izvora: sajtovi tradicionalnih medija, društvenih mreža i televizija. Ipak, čini se kao da društvene mreže dominiraju. Neka istraživanja govore da čak 96 odsto novinara u celom svetu koristi društvene medije za svoj rad. Shvatili su da su tamo i oni koje nešto treba pitati i oni koji će to potom čitati. Praktično se celokupna razmena odigrava na društvenim mrežama. Tek posle, često dosta kasnije, sve to se prežvakava na portalima tradicionalnih medija, na televizijama i tek mnogo, mnogo kasnije u štampanim medijima.
Međutim, sve je izraženiji jedan drugi trend. Štampani mediji svoj sadržaj na internetu naplaćuju i ljudi su spremni da ga plate. Ispostavlja se da brzina nije jedini kvalitet u svetu informacija, već je ljudima sve važnija i interpretacija, tumačenje svega što se dešava. I umesto da jure za novim vestima, kojih, inače, ima u velikim količinama, čitaoci čekaju da profesionalci selektuju sve te vesti i da ih potom protumače. Novinarstvo se tako, na mala vrata doduše, vraća tamo gde je i počelo.
U Velikoj Britaniji, majci modernog novinarstva, sprovedena je anketa i to među urednicima upravo na temu odnosa socijalnih mreža i medija. I 90 posto urednika je rekao da Google i Meta predstavljaju egzistencijalnu pretnju po novinarstvo.
Veliki mediji se polako povlače s društvenih mreža i pokušavaju da stvore svoj autonomni prostor, koji ne zavisi od spoljnih faktora. Drugim rečima, pokušavaju da povrate autonomiju. Velike novinske kompanije kao da su se same upetljale u mrežu. Svi su jurili publiku preko društvenih mreža i u toj jurnjavi su izgubili sve što im je važno: pouzdane informacije, kontrolu, poverenje, a na kraju su zaključili da su i finansijski ugrozili sopstveno poslovanje. Na dobitku su, na kraju, samo vlasnici mreža, tačnije nekoliko bogataša. Svi ostali su nešto izgubili.
Vlasnici društvenih mreža menjaju uslove po sopstvenom nahođenju, drugim rečima, sve menjaju u hodu u svoju korist. Algoritmi praktično uređuju vesti koje su urednici već uredili. To je obesmislio ceo ciklus.
Ceo trud oko pravljenja vesti, provere, uređivanja i na kraju objavljivanja lako propada ako sve to ne ogovara vlasnicima mreža.
Mreže će ostati bitan faktor za brzo širenje vesti. Međutim, nije dobro da vesti uređuju oni koji se tim poslom ni ne bave. Profesionalni mediji igraju važnu ulogu u svakom društvu. Brzina ne pomaže da se ta uloga igra bolje. Zato treba ostaviti da se svako bavi svojim poslom. Ako je to uopšte moguće.
Dragan Stojanović
