Pre interneta stvari su funkcionisale otprilike ovako – pre nego što je, kako se sada kaže, sadržaj došao u javni prostor morao je proći neku vrstu provere. Urednici raznih fela filtrirali su sadržaj, a filtrirali su i ljude koji mogu nešto reći u javnom prostoru, dakle, u prostoru političkog. Drugim rečima, tekst, slika, film, fotografija, izjava, intervju, mišljenje nije moglo doći do javnosti prostom odlukom autora, već je neko morao to da odobri.
Dve napomene. To ne znači da u javnom prostoru nije bilo budala, da nisu objavljene glupe i toksične knjige, da u novinama nisu objavljivane gluposti, da na televizijama nisu pričale nekompetentne i bezobrazne spodobe. Naravno da jesu. I to u velikim količinama, ali ne toliko velikim da preplave bilo koji deo javnog prostora. I druga, opasnost od cenzure uvek je visila nad glavom javnog prostora. Dovoljno je bilo da institucije prestanu da rade to što treba da rade, iz bilo kojih razloga.
Takav sistem je kritikovan kao suštinski nepravedan. Svako je morao dobiti svoj prostor. Kada je internet počeo da se širi i razvija slavljen je kao novi prostor slobode, mesto bez cenzure, mesto totalne slobode. Doživljavali smo ga kao prostor direktne komunikacije, komunikacije bez posrednika.
A onda je prošlo neko vreme. Tridesetak godina. I sada o internetu razmišljamo radikalno drugačije. Ispostavilo se da bez urednika ni nema javnog prostora, da komunikaciju kontrolišu tehnološki giganti koji sve više liče na srednjovekovne feudalce, klasična cenzura mu dođe kao laki kašalj u odnosu na totalnu manipulaciju. Međutim, nećemo detaljno o tim pitanjima. Nas ovde zanima da li će, i to u skoroj budućnosti, internet biti potpuno beskoristan, da li će se ljudi spontano vratiti bibliotekama i novinama, da li će na mreži moći da se pronađe samo đubre i ništa više osim smeća, da li ćemo beskrajno surfovati po beskorisnim prostranstvima.
Kako sada stvari stoje, internet se sve više puni lažnim vestima, amaterskim tekstovima, teorijama zavere, beskorisnim sadržajem, marketingom svih vrsta… da će u jednom trenutku postati potpuno zagađen. Toliko zagađen da nećete moći da nađete niti jednu korisnu informaciju.
Veštačka inteligencija će taj proces ubrzati, možda toliko da će za nekoliko godina od interneta stvoriti veliku deponiju.
Moguće je da će opstati plaćeni kanali, da će na njima raditi profesionalci i da će urednici kontrolisati sve što bude objavljeno. Nije važno da li je reč o vestima, filmovima, reklamama ili objavama korisnika. Neće biti zagađeni samo oni delovi koji rade po principima, koji su korak po korak ukidani nakon omasovljenja korišćenja globalne mreže.
Veštačkoj inteligenciji, tačnije velikim jezičkim modelima treba ogromna količina sadržaja, po mogućnosti originalnog i kvalitetnog sadržaja, a toga je sve manje, pa roboti rade s tim šta imaju, a to su sve više toksične informacije, treš, đubre. Ni ljudska inteligencije ne može da radi bez kvalitetnog sadržaja, možete imati IQ 250, ali ako niste ništa videli i pročitali bićete glupi k’o tocilo. Tako je i s veštačkom inteligencijom.
I tu dolazimo do paradoksa. Ogromna količina podataka, nepregledne količine tekstova, slika i video materijala zapravo ničemu ne služi pa se polako ulazi u ono što teoretičari zovu „krizom sadržaja“. Dakle, imamo mnogo a u krizi smo. Sam paradoks govori o početku kraja.
Kompanije koje stoje iza AI softvera već se muče oko sadržaja i smišljaju kako da nahrane svoje mašine originalnim i proverenim sadržajem.
Veštačka inteligencija može davati potpuno pogrešne informacije jer je unos bio pogrešan, a ako joj ljudi veruju može doći do problema. Tako se AI internet može pretovariti đubretom. Sve po principu – ako je početna stanica pogrešna, sve ostale će sigurno biti pogrešne.
Sve nas navodi na zaključak da se moraju stvarati alternative. Na kraju, kapitalizam je izrastao na zdravoj konkurenciji, kako to da je sada upao u monopol, u tehnološko-feudalistički monopol, da budemo precizniji. Monopolske pozicije velikih igrača biće glavni krivac za pretvaranje opšteg dobra u smeće.
Međutim, potreba da se vlada svime, opasna je droga. I te pozicije se niko ne odriče, zato je potrebno stvarati alternativne virtualne prostore. Samo zamislite internet sa svim što vas zanima, a bez agresije i đubreta. Nije to sad neka utopija. Nešto nezamislivo. Pa već imamo toliko televizijskih kanala. To što većina gleda samo đubre ne smeta drugima da to ne rade. Ispostavlja se da tradicionalna televizija nudi više slobode od interneta.
Možda je još rano za pokrete otpora, možda još uvek nismo u stanju da shvatimo šta se sve dešava, jer se događa prebrzo. Možda treba pustiti da se nešto uruši da bi se onda na miru mislilo o alternativama. A alternative moraju postojati, jer bez otvorenih mogućnosti za nešto drugo, ni ovo prvo nema smisla. Čini se da nam se upravo to događa. Surfajte o tome.
Dragan Stojanović
