Paradoks modernog doba najbolje se ogleda u ekranima. Ogleda se bukvalno i metaforički. Svi kukaju na ekrane a niko ih ne gasi. Preciznije rečeno – ne ispušta iz ruku same ekrane, miševe i daljinske upravljače.
Posebno su osetljivi roditelji čija deca po čitav dan bulje u ekrane. Osetljivi su samo kad pričaju o tome, a inače im na neki način uvaljuju iste te ekrane kad hoće da rade nešto drugo. Nešto za sebe, posao, prijatelje… Deca u tim prilikama samo smetaju.
Paradoks proizilazi iz nedoslednosti. Ako se deci ograniči pristup ekranima, a ne i roditeljima, zabrana će biti kontraproduktivna. Roditelji moraju ograničiti gledanje u ekrane svima, dakle, i sami sebi. Ergo, roditelji pre nego što nešto izgovore deci to moraju pokazati. Deca kopiraju roditelje, čak i kad roditelji to ne žele. To je normalan put učenja. Deca tako više nauče nego u školi. To se zove spontano učenje.
Ono što važi za afirmaciju, važi i za ograničenja. Ako hoćete da vaše dete čita knjige, čitajte ih i vi, ako nećete da dete provodi sate pred ekranima nemojte ni vi. To ne znači da će se stvari događati automatski. Ako vi čitate dva sata dnevno, onda će i dete. Ili, ako vi provodite za ekranima pola sata, onda će i dete potrošiti toliko vremena s telefonom u rukama. Naravno da se mora raditi i na drugim aspektima vaspitanja, naravno da na sve utiče i okruženje. Sve to stoji. Ali ako ovaj prvi uslov ne bude zadovoljen, sve ostalo ne vredi mnogo.
Kako onda odgovoriti na pitanje iz naslova? Koliko je dovoljno starijima ili koliko je dovoljno deci? Ako izuzmemo gledanje u ekrane na poslu možda i možemo odrediti koja je doza dovoljna.
Psiholozi kažu da starija deca ne treba da provode više od dva sata dnevno pred ekranima. Da ne bi bili stavljeni u neravnopravan položaj i roditelji treba da se obavežu da neće više od dva sata dnevno gledati u telefon.
Važno je, naglašavaju stručnjaci, da se odredi tačno doba dana kada se vreme provodi ispred ekrana. Drugi koristan savet, koji važi za sve, ne samo decu, jeste da se pazi šta se to gleda kada se već provodi vreme s mobilnim u rukama. Ako deca gledaju samo besmislene crtane filmove i igraju igrice, dok odrasli čitaju toksične vesti, klade se ili se bave nekim drugim budalaštinama, onda je dva minuta dnevno puno. Međutim, ako se u vreme koje je određeno za telefone koristi na sadržaje koji nisu besmisleni, ako nešto može da se nauči ili da se steknu neke veštine, onda to vreme nije uzaludno potrošeno. Takvih aplikacija ima na pretek, samo treba biti malo maštovit i pronaći nešto što je zanimljivo i edukativno.
Najgore je takozvano pasivno trošenje vremena. Kada dete ili odrasla osoba ništa ne rade, već samo upijaju to što im se prikazuje, postaju klasični konzumenti. Posledica je da prestaju da razmišljaju o sadržaju koji konzumiraju, a ako ta praksa potraje postaju lake žrtve za manipulaciju.
Dakle, panika oko toga koliko ko provodi vremena pred ekranima nije baš opravdana. Posebno nije opravdana ako se ne udubimo u temu. Ako dete na telefonu proučava svemir, a ima takvih aplikacija, onda nije strašno što je dva sata pred ekranom. Ako odrasli čitaju ozbiljne članke o nekim fenomenima, oni ne daju loš primer.
Pametni telefoni su nam olakšali život. Toliko da se sada pitamo kako smo se uopšte snalazili bez njih. Taj korisni deo može se produbljivati, ali je važno da se ne zaglavi u nekom neproduktivnom i besmislenom kutku interneta, a takvi su, nažalost, mnogo vidljiviji, jer donose profit.
Umesto da detetu zabranite da vreme provodi ispred ekrana pokažite mu sopstvenim primerom kako da pametno koristi pametni telefon. Takođe, pomozite mu da pronađe, a potom i da se zainteresuje za edukativne sadržaje, kao i za aplikacije na kojima može razvijati veštine. U tom slučaju neće biti potrebe za panikom, kukanjem i svađanjem, a to je već veliki dobitak.
Dragan Stojanović
