Ono što je zabranjeno privlači ljude. Ako dođem do zabranjenog biću poseban, misle oni. Zabranjeno je daleko, nepoznato, što znači i privlačno. Tako je s „darknet“-om. Međutim, za nas standardne korisnike nisu te mračne strane globalne mreže. Prvi problem je da većina korisnika svetlog interneta (suprotno od mračnog, mada ni tu mnogo toga nije svetlo) ne zna ni šta da radi kada sedne da kuca u pretraživaču za „dark net“. U tom slučaju bi našli sve isto što nalazimo i kada pretražujemo naš, dobro poznati internet. Za mračnu stranu je potrebno i mračno znanje.
SADRŽAJ:
Šta je dark web?
Zapravo, „dark web“ možemo podeliti u dva nejednaka dela. Jedan je stvarno mračan, dok je drugi suštinski aktivistički. Možemo početi od tog dela, od svetla u mraku.
Ključna reč koja može opisati „darknet“ jeste anonimnost. Čim krenete s pretragom u Tor brauzeru, nije važno da li posećujete dobro poznate ili „mračne“ sajtove, niko vas neće pratiti, niko to neće znati, nema kolačića (cookies), nema piksela, nema trakera, ništa. Potpuno ste anonimni.
Ideja da korisnici treba da budu anonimni, sama za sebe nije nimalo loša. Ljudi koji nisu zaljubljeni u marketing, koji neće da kupuju impulsivno, koji neće da im neko stoji za vratom, moraju dobiti svoj prostor. Odlična ideja. Nju su iskoristili aktivisti svih vrsta i fela. Posebno je sve to dobro došlo ljudima koji se bore protiv diktatorskih i represivnih režima. Vlasti ne mogu da pregledaju poštu, da presreću njihove poruke i potom i da sude aktivnostima zbog „nelegalnih aktivnosti“. Mračna strana neta je, dakle, pomogla u borbi protiv represije.
Ali se tu odmah našlo kuso i repato. Čim su čuli reč „anonimnost“ odmah su tu došli svi živi otpaci od sveta. Plemenita ideja je brzo pretvorena u nešto zbilja mračno – u dark net, iliti “crni internet”.
Kako funkcioniše darknet?
Informacije se od tačke A do tačke B ne šalju u celini, već se rastavljaju na delove. Svaki deo potom putuje mrežom tako što ide od kompjutera do kompjutera, a vlasnici tih računara su i sami korisnici sistema. Oni dobrovoljno učestvuju u prenosu tuđih delova informacija. Tako je stvorena velika mreža. Na kraju puta svi ti delovi informacija se spajaju u smislenu celinu u tački B, na kompjuteru osobe kojoj je poruka namenjena.
Dakle, ako neko pokuša da presretne informaciju na njenom putu dobiće samo jedan mali deo, nešto što nema nikakav značaj. Dobiće besmislicu s kojom ne može ništa. Da bi dobio celinu mora sastaviti hiljade ili milione delova koji putuju naizgled nasumično od kompjutera do kompjutera širom sveta.
Sajtove koji se nalaze na „dark netu“ ne možete surfati, nema ključnih reči, praktično ih ne možete pronaći, morate znati tačne adrese koje se ne mogu zapamtiti. Dobro poznate adrese se u mraku pretvaraju u šifrovane poruke. Nešto ovako: fjkl45JKon55klajfa866.onion.
Ovo je recimo adresa za anonimni pretraživač DuckDuckGo:
https://duckduckgogg42xjoc72x3sjasowoarfbgcmvfimaftt6twagswzczad.onion/
A ovo za famoznu tajnu vikipediju – The Hidden Wiki stranicu:
http://zqktlwiuavvvqqt4ybvgvi7tyo4hjl5xgfuvpdf6otjiycgwqbym2qad.onion/wiki/
Mračna strana anonimnosti
Anonimnost je, s druge strane, idealna za kriminalce. Droga se prodaje na pijacama (marketplace), tu su ukradene kreditne kartice, razne lozinke, dečja pornografija, naručivanja ubistava i ko zna čega sve tu nema. Državne agencije koje se bave kriminalom na „deep web“-u kažu da mi obični korisnici tamo ne treba ni da provirimo jer nam se može dogoditi svašta strašno. Kao što vlasti ne preporučuju da se odlazi u određene delove velikih gradova, tako ni ovde ne treba ići.
To je mesto za kriminalce, ali i za neke druge, plemenite profesije. Recimo, tamo su istraživački novinari koji traže informacije kojih nema nigde drugde, tamo su borci za ljudska prava, organizacije koje se bore protiv korupcije…
Drugim rečima anonimnost i čuvanje privatnosti imaju cenu, morate biti u opasnom okruženju da biste se sačuvali. To nešto govori i o ovom „svetlom“ delu interneta. Nešto ne baš tako pozitivno.
Svetla strana mračne strane
Tor funkcioniše po sistemu nasumičnosti, zato ga je tako teško otkriti, jedan od ključeva je i konstantno menjanje IP adrese, sistem stalno bira novu adresu i briše staru. Tako da je nemoguće ući u trag osobi koja pretražuje podzemni internet. Sistem je, kažu, neprobojan, kodiran je na nivou najviše sigurnosti, na bazi takozvanog Onion Routing Protokola – transfer podataka ide tako da se slučajno biraju kompjuteri/serveri na koje će informacija otići.
Najveći rat između onih koji vole anonimnost, iz bilo kog razloga, i zvaničnih vlasti vode FBI i NSA, ali se ne može reći da su efikasni. Kao da pipaju u mraku, pa tek uz pomoć naučnika i stručnjaka uspeju da dođu do nekih od kriminalaca. To odmah proglašavaju velikim uspehom, mada je to sitnica u odnosu na razmere podzemnog neta.
U svetu u kome vlada marketing „dark net“ mu dođe kao neka suprotnost, ali ne suprotnost s nužno lošim predznakom. Kao i u životu, ništa nije apsolutno dobro ili loše. Kako marketing ima svoju mračnu stranu, tako i mračni internet ima svoje dobro lice. Drugim rečima, morate biti pažljivi na oba fronta.
Dragan Stojanović
